Nenad Filipović, gejming publici poznat kao Bakistuta, možda je najbolji primer koliko danas pojam „gejming kao profesija“ može da ima različita značenja. Preko dana radi regularan posao u stranoj kompaniji, sarađuje sa domaćim gejming brendovima, testira i predstavlja opremu, a kada većina ljudi završi radni dan, kod njega često počinje druga smena. Counter-Strike, strim i zajednica koja ga prati.
Bakistuta je u svet strimovanja ozbiljnije ušao tokom pandemije. Kako je ranije govorio, nedostatak kontakta sa ljudima tada ga je naveo da uključi kameru i kroz strim pronađe drugačiji oblik druženja. Vremenom je postao Twitch partner, a Counter-Strike ostao je igra sa kojom ga publika najviše povezuje, iako njegov gejming ukus ide mnogo dalje od jednog naslova. Među igrama koje je posebno izdvajao su The Witcher 3, Red Dead Redemption 2, Ghost of Tsushima i Black Myth: Wukong.
Kod njega je zato pitanje granice možda komplikovanije nego kod nekoga ko samo uveče upali igru da se opusti. Kako održati meru kada već imaš dnevni posao, dodatne projekte i saradnje, a onda treba biti dovoljno odmoran i raspoložen da nekoliko sati provedeš pred publikom? I šta se događa kada je upravo ono što ti služi za beg od svakodnevnog stresa istovremeno još jedna obaveza koju treba ispuniti?
Upravo zato je Bakistuta jedan od panelista teme „GEJMING KAO PROFESIJA: Kada gejming postaje problem“.
Preko dana radiš regularan posao a onda uveče igraš Counter i strimuješ. Većina ljudi posle posla želi da odmori a ti praktično počinješ drugu smenu. Kako znaš kada je dosta?
Iskreno, nekada ne znam. Mislim da je to najveći problem kada pokušavaš da spojiš posao, strim, privatni život i sve ostalo što radiš. Ranije sam se šalio da je mnogo bolje pitanje kako balansiram više poslova nego kako balansiram gejming i privatni život, ali u toj šali zapravo ima dosta istine. Striming traži konzistentnost. Ne možeš tri nedelje da budeš tu svako veče pa onda samo nestaneš zato što si umoran. Sa druge strane, moraš da naučiš da kažeš sebi da nije smak sveta ako jedno veče ne upališ stream.
Ja sam vremenom shvatio da ne mogu baš svaki dan da idem do maksimuma. Ako gejming treba da bude nešto što volim, ne mogu da dozvolim da svaki put kada sednem za računar imam osećaj da sam došao na još jedan posao.
Sam si gejming opisivao kao neku vrstu sigurne luke kada život nije baš jednostavan. Gde se završava zdravo sklanjanje od stresa, a počinje bežanje od problema?
Mislim da je najvažnije šta se desi kada ugasiš igru. Svi imamo nešto što koristimo da odmorimo glavu. Nekome je to trening, drugome film, pojedinima izlazak, a meni su to vrlo često bile igre. Ne mislim da postoji nešto loše u tome da na nekoliko sati odeš u drugi svet i prestaneš da razmišljaš o svemu što te opterećuje. Problem je ako posle toga ne želiš da se vratiš u realnost. Ako svaki problem rešavaš tako što samo ponovo upališ igru, onda više ne koristiš gejming da odmoriš, već da izbegneš ono sa čim bi trebalo da se suočiš. Mislim da je ta razlika veoma važna.
Counter-Strike je posebno nezgodan za ono „još samo jedna“. Izgubiš meč i ne želiš da ugasiš dok ne vratiš pobedu. Koliko puta ti se dogodilo da planirana dva sata postanu četiri ili pet?
Previše puta. Counter je užasan za tu vrstu mentaliteta. Kažeš sebi da ćeš odigrati još jednu jer ne želiš da završiš veče porazom. Onda izgubiš i tu. Onda već mora još jedna jer sada definitivno ne možeš tako da završiš. I odjednom je prošlo nekoliko sati.
Danas to mnogo lakše prepoznajem nego ranije. Mislim da sa godinama počneš malo drugačije da gledaš na takve stvari. Rank je rank. Sutra će i dalje biti tamo. San koji si izgubio zato što si do tri ujutru pokušavao da vratiš elo neće ti niko vratiti.
Ali streamer ima dodatni problem. Ti možda želiš da ugasiš ali chat kaže „još jednu“. Da li publika može da pomeri granicu više nego što bi je ti sam pomerio?
Apsolutno. Publika ne radi to iz loše namere. Njima je lepo, dobra je atmosfera i normalno je da žele da stream traje još malo. A i tebi je lepo jer vidiš da se ljudi zabavljaju. Problem je što streamer vrlo lako dobije dodatni nalet energije samo zato što vidi da ljudi ostaju. Zato mislim da odgovornost mora da bude na meni. Ne mogu sutra da kažem: „Chat me naterao da ostanem do četiri.“ Ja sam taj koji treba da zna da li sutra ustaje rano i da li je vreme da ugasi.
Kod tebe je zanimljivo što radiš i sa gejming brendovima i testiraš njihovu opremu. Da li mlađa publika previše veruje da će joj bolji miš, tastatura ili slušalice automatski doneti bolji rezultat?
Da, definitivno. Oprema jeste važna. Postoji razlika između lošeg miša i dobrog miša, monitora od 60 Hz i brzog gejming monitora ili slušalica na kojima ništa ne čuješ i dobrog headseta. Ali nijedna tastatura neće da ti napravi aim. Može da ti bude prijatnije, preciznije i da ukloni određena ograničenja opreme, ali na kraju moraš da igraš. Mislim da je to posebno važno reći mlađim igračima jer marketing vrlo lako napravi osećaj da ćeš kupovinom proizvoda odjednom postati mnogo bolji. Nećeš. Samo više nemaš izgovor da je miš kriv.
A kada sarađuješ sa brendom čiji proizvod treba da recenziraš, koliko je teško ostati iskren? Da li možeš da kažeš kompaniji sa kojom sarađuješ da njihov proizvod nije dobar?
Moraš. Ako ne možeš, onda po meni ne radiš recenziju, nego reklamu. I reklama je sasvim legitimna stvar, samo treba da znamo šta je šta. Ako nešto testiram i postoji stvar koja mi smeta, reći ću da mi smeta. Naravno da neću namerno tražiti razlog da pljujem proizvod ali isto tako ne mogu da kažem da je nešto savršeno samo zato što sam ga dobio. Gejming publika je posebno nezgodna za takve stvari jer ljudi vrlo brzo provale kada pričaš nešto u šta ni sam ne veruješ. Jednom možeš da ih prevariš ali onda više nemaš kredibilitet za sledeću recenziju.
Ti si počeo da strimuješ upravo zato što ti je nedostajao kontakt sa ljudima. Može li online zajednica stvarno da zameni deo društvenog života?
Može deo. Ne mislim da može sve. Ljudi često potcenjuju koliko stvarna prijateljstva mogu da nastanu online. Sa nekim provedeš stotine sati na Discordu, igraš, pričaš o životu i prođeš zajedno kroz razne stvari. Nije manje stvarno samo zato što je počelo preko interneta. Ali mislim da je problem ako ti online svet postane jedini svet.
Meni je zajednica neverovatno važna i od početka sam želeo da ljudi kada izađu sa mog streama budu makar malo bolje raspoloženi nego kada su došli. Ali isto tako svi mi moramo ponekad da ugasimo Discord, izađemo iz kuće i vidimo ljude uživo. Jedno ne bi trebalo potpuno da zameni drugo.
Na panelu pričamo o trenutku kada gejming postaje problem. Koji bi kod tebe bio prvi alarm da si prešao svoju granicu?
San. To bih verovatno prvo primetio jer kada krenem da spavam premalo, sve ostalo vrlo brzo počne da se raspada. Lošije radiš, nervozniji si, nemaš koncentraciju i više ni u igri nisi dobar. Drugi alarm bi mi bio kada bih počeo konstantno da otkazujem stvari iz privatnog života samo da bih igrao ili strimovao. A možda je najveći alarm trenutak kada više ni ne uživaš u tome, ali ipak imaš osećaj da moraš da uključiš igru. Ako ti nešto što ti je godinama bilo izvor zabave postane samo obaveza koju ne možeš da prekineš, onda definitivno treba da se zapitaš šta radiš.
Ti si dosta stariji od prosečnog klinca koji danas želi da postane streamer. Da li misliš da upravo godine menjaju odnos prema gejmingu?
Sigurno. Kada si mlađi imaš osećaj da vremena ima beskonačno. Možeš celu noć da igraš i sutra nekako preguraš dan. Kasnije shvatiš da svaki takav izbor negde platiš. Mislim da sada mnogo više cenim vreme nego ranije. I dalje mogu da se iznerviram zbog Countera i i dalje imam taj takmičarski nerv, samo mnogo bolje znam koliko zapravo vredi jedna partija u poređenju sa nekim drugim stvarima u životu. I možda je baš to mera o kojoj pričamo. Nije problem da voliš gejming, da igraš ozbiljno ili da od njega napraviš posao. Problem nastaje kada više ne možeš sam da odlučiš gde se gejming uklapa u tvoj život, nego on počne da odlučuje umesto tebe.
I za kraj, ti praktično dokazuješ da čovek može da radi regularan posao, sarađuje sa brendovima, strimuje i ozbiljno igra. Da li je onda pogrešno kada neko pokušava da zavisnost od gejminga meri samo brojem sati?
Po meni jeste. Naravno da vreme jeste neki pokazatelj ali bez konteksta ne znači mnogo. Profesionalni igrač može da provede osam sati trenirajući jer mu je to posao. Neko drugi može da igra mnogo manje a da zbog tih nekoliko sati svaki dan zapostavlja porodicu, školu ili obaveze. Ja bih uvek više gledao šta žrtvuješ zbog gejminga. Ako radiš svoj posao, spavaš, imaš odnose sa ljudima, možeš da odeš na odmor bez računara i možeš da kažeš „večeras ne igram“, onda imaš neku kontrolu.
Ako sve drugo počne da se pomera da bi napravilo mesto za igru, onda više nije važno koliko sati pokazuje Steam.
