Ako za nekoga možemo da kažemo da je godinama pred publikom, a da publika i dalje ne zna baš sve o njemu, onda je to Bondisimo. I baš zbog toga ne pišemo puno ime i prezime kao kod ostalih panelista. Većina ga zna kao „Šćaleta TikToka“, čoveka koji kroz nekoliko različitih likova priča sa publikom, menja karaktere i od svakodnevnih situacija pravi kratke komične priče. Njegov TikTok danas prati više od 860.000 ljudi, a upravo su humor i gluma godinama ostali njegov najprepoznatljiviji sadržaj. Jedna analiza sadržaja mladih u Srbiji još ranije je njegov format opisivala kroz smenjivanje likova oca i sina dok je danas taj mali univerzum postao još širi.
Zanimljivo je što se iza svih tih likova krije i gejmer o kojem publika zapravo veoma malo zna. Bondisimo ne strimuje svakog dana i nikada nije napravio identitet samo oko jedne igre. Ali iza sebe ima mnogo više gejming sati nego što bi neko zaključio gledajući njegove TikTok skečeve. Igrao je League of Legends, Counter-Strike, PUBG, voli horor igre, a posebno iznenađenje je World of Warcraft. Da, Bondisimo je WoW igrač! To je podatak koji verovatno veliki deo njegove publike prvi put čuje.
Poslednjih meseci gejming se mnogo jasnije vidi i u njegovom javnom sadržaju. Na YouTube kanalu objavljuje CS2 sadržaj i otvaranje kutija dok sa Arsom radi i Game Centar shortove. Zbog toga je možda baš Bondisimo jedan od zanimljivijih ljudi za razgovor na panelu „GEJMING KAO PROFESIJA: Kada gejming postaje problem“. On nije profesionalni igrač. Nije ni streamer koji svako veče mora da bude online. Igra zato što voli igre ali istovremeno pravi sadržaj u kojem postoji i ona mnogo kontroverznija strana gejminga: kutije, skinovi, rizik i onaj trenutak kada kažeš sebi „još samo jednom“.
A onaj Bondisimo koji pred kamerom „ide do kraja“ zapravo je njegov alter ego, lik koji od rizika pravi predstavu. Kroz njega prikazuje kako izgleda kada neko ode u ekstrem: može da dobije mnogo, ali i da ostane bez svega. Iza preterivanja i burnih reakcija ostaje upravo ta druga, mnogo manje privlačna strana priče, jer se mnogo češće gubi nego što se dobija.
Možda je zato najbolje da krenemo upravo od toga.
Ti nisi klasičan gejming kreator. Ljudi te uglavnom poznaju kroz pet likova koje igraš, a mnogi verovatno ne znaju ni koliko dugo zapravo igraš video igre. Koliko je gejming veliki deo tvog privatnog života?
Mnogo veći nego što ljudi misle. Mislim da većina ljudi koja me prati nema pojma šta sve igram jer to nikada nisam pravio kao glavni deo svog identiteta na internetu. Igrao sam stvarno svašta. League, Counter, PUBG, horore… A igrao sam i World of Warcraft, što verovatno niko ne bi pogodio. Nisam čovek koji mora svako veče da sedne i igra šest sati ali pratim igre i znam mnogo više o gejmingu nego što moj TikTok profil pokazuje. Meni su igre dugo bile nešto privatno. Kada ceo dan snimaš, smišljaš likove i razmišljaš o sadržaju, lepo je da postoji nešto što ne mora odmah da postane video.
Čekaj, Bondisimo igra World of Warcraft? Kako si uspeo toliko godina da sakriješ taj podatak od interneta?
Vrlo lako. Ćutiš! Mislim da je ljudima danas čudno kada neko nešto radi a nema potrebu odmah da napravi sadržaj od toga. WoW mi nikada nije bio nešto što sam morao da pokažem publici. Igrao sam jer mi se igralo. Možda je to i jedna od stvari koje mi pomažu da zadržim normalan odnos prema gejmingu. Nije svaki trenutak u igri posao, klip ili nešto što treba da dobije preglede.
Sa druge strane, kada dođemo do CS2 kutija, tvoj alter ego baš i nije poznat po umerenosti. To je lik koji kaže „idem do kraja“ i spreman je da spuca sve. Šta kroz njega želiš da pokažeš publici i kako se to uklapa u razgovor o granici i odgovornom gejmingu??
Pa upravo je u tome stvar! Kao što u skečevima igram različite likove, tako i ovde imam svoj alter ego koji preteruje, burno reaguje i govori „idem do kraja“. Kroz njega prikazujem taj trenutak kada nekoga ponese rizik, pa posle gubitka kaže „ajde još samo jednom“, kao da sledeća kutija mora da vrati prethodnu. Takav lik može da dobije mnogo, ali može i da spuca sve, a mnogo češće se gubi nego što se dobija. Zato njegovo ponašanje ne treba shvatiti kao moj savet publici ili primer koji treba pratiti. Humor i preterivanje jesu deo nastupa, ali mogućnost da ostaneš bez uloženog novca je stvarna.
Razlika je u tome što moraš da znaš šta možeš da izgubiš. Ako sam rešio da potrošim neki novac na nešto što mi je zabava, moram unapred da budem spreman da tog novca više nema. Problem počinje kada trošiš ono što ne možeš da izgubiš ili pokušavaš da vratiš ono što si već izgubio.
Ali upravo tu dolazimo do nezgodnog pitanja. Otvaranje kutija izgleda kao deo video igre a psihološki ima mnogo elemenata kockanja. U Belgiji su plaćeni loot boxevi tretirani kao nezakonite igre na sreću. Da li misliš da smo previše normalizovali taj mehanizam zato što se nalazi unutar igre?
Definitivno mislim da postoji problem u načinu na koji ga ljudi doživljavaju. Kada uđeš u kazino, znaš gde si ušao. Kada otvoriš igru, posebno ako si klinac, nemaš osećaj da si došao da se kockaš. Ti si samo u Counteru ili nekoj drugoj igri i klikćeš da otvoriš nešto. A mehanizam može da bude veoma sličan. Daješ novac, ne znaš šta ćeš dobiti, dobiješ nešto bezveze i odmah želiš ponovo jer znaš da postoji šansa da sledeći put izađe nešto ogromno. Ne bih rekao da je svaka kutija isto što i kazino, ali mislim da je potpuno pogrešno praviti se da između tih stvari ne postoji nikakva veza.
*Belgija je jedan od najpoznatijih evropskih primera restriktivnog pristupa. Holandski regulator je takođe upozoravao da se elementi karakteristični za igre na sreću sve češće pojavljuju u video igrama i posebno isticao rizik za mlađe igrače. *
Imaš veoma mladu publiku. Da li ti se onda javlja pitanje da li će klinac koji te vidi kako otvaraš kutije pomisliti: „Ako Bondisimo može, mogu i ja“?
Naravno. Mislim da bi svaki kreator koji kaže da ne razmišlja o tome lagao ili jednostavno ne razume koliki uticaj ima. Klinac vidi rezultat. Vidi reakciju kada izađe nešto dobro. Ne vidi nužno sve ono što nije izašlo dobro ili ne razume vrednost novca na isti način kao odrasla osoba. Zato mislim da tu moraš da budeš posebno pažljiv. Ne smeš da predstavljaš to kao način zarade niti da detetu stvaraš ideju da će sigurno nešto dobiti ako samo proba još jednom.
Iskreno, ako si maloletan, meni je najbolje da takve stvari ni ne plaćaš. Igraj igru. Ne mora baš svaki deo igre da uključuje trošenje novca.
Ti si zanimljiva suprotnost Arsi. On strimuje i gejming mu je vrlo vidljiv deo profesije. Ti ne strimuješ, ne igraš svako veče i mnogi čak ne znaju šta igraš. Da li je možda upravo to razlog zbog kojeg si uspeo da zadržiš gejming kao zabavu?
Moguće. Nemam obavezu da u osam uveče sednem i kažem „sada moram da igram četiri sata jer me ljudi čekaju“. Ako mi se igra, igram. Ako mi se ne igra dve ili tri večeri, ne igram. Zbog toga mi igre nisu postale obaveza. Naravno, kada radimo Game Centar sadržaj ili neki drugi projekat, onda je gejming deo posla. Ali privatno i dalje mogu da upalim neku igru samo zato što hoću da je igram. Mislim da je to dobra granica.
Sa Arsom radiš Game Centar shortove, a sada ste zajedno i na panelu koji otvara negativne strane gejminga. Da li je čudno da jednog dana zajedno pravite sadržaj koji treba da pokaže koliko je gejming zabavan a drugog dana pričate o tome da može da postane problem?
Meni nije. Zapravo mislim da bi bilo mnogo čudnije da pričamo samo jednu stranu priče. Naravno da je gejming zabavan. Da nije, niko od nas ne bi proveo toliko godina u svetu video igara. Ali možeš da voliš nešto i da kažeš da sa tim može da se pretera. Ja mogu da kažem da volim Counter i istovremeno da kažem da ne mislim da je pametno da klinac potroši sav džeparac na kutije. Jedno ne poništava drugo.
Da li si ti ikada prešao svoju granicu? Ne nužno sa količinom vremena već sa onim trenutkom kada znaš da bi trebalo da staneš, ali ipak nastaviš?
Upravo taj trenutak kada zabava pređe u jurenje nečega što ti niko nije obećao. Moj alter ego uvek ima neko objašnjenje zašto treba da nastavi i zašto će baš sledeći pokušaj biti dobitan. To jeste odigrano kroz humor i preterivanje ali obrazac koji prikazuje postoji i van videa. Može da se desi veliki dobitak ali to nije pravilo i ne briše sve prethodne gubitke. Važno mi je da se vidi i kako izgleda kada taj lik ostane bez svega! Ne samo njegova reakcija kada dobije nešto vredno. Mislim da je najopasniji trenutak kada više ne pokušavaš da se zabaviš nego pokušavaš da vratiš ono što si izgubio.
Publika te poznaje kroz pet različitih karaktera, a privatnog Bondisima znaju mnogo manje. Koji od njih bi prvi spucao sve na kutije?
Iskreno? Verovatno bi svi. Samo bi svaki imao potpuno drugačije objašnjenje zašto je to bila odlična ideja.
I poslednje pitanje. Kada bi ti prišao klinac koji igra Counter i pitao te koliko novca treba da stavi u kutije da bi dobio dobar skin, šta bi mu rekao?
Ako je klinac, nula. Ozbiljno! Igraj Counter i uživaj i treniraj. Skin ti neće pomoći da bolje pucaš.
Ako si punoletan i želiš da potrošiš novac zato što ti je to zabavno, prvo odluči koliko ti nije problem da izgubiš i računaj kao da je taj novac već nestao. Ako ti je teško da prihvatiš da si ga izgubio, onda ga nemoj ni stavljati.
Mislim da se na kraju sve svodi na jednu vrlo jednostavnu stvar. Dok ti kontrolišeš igru, sve je u redu. Kada igra počne da kontroliše tebe, vreme je da staneš.
