Ovogodišnji panel GEJMING KAO PROFESIJA: Kada gejming postaje problem otvara i onu stranu gejminga o kojoj se možda govori manje nego o njegovom rastu, industriji i mogućnostima koje pruža. Gde prestaje zabava a počinje problem, kako prepoznati prve znake zavisničkog ponašanja i koliko su se gejming i kockanje danas približili, pitanja su na koja odgovor ne treba tražiti samo među igračima i ljudima iz industrije.
Zato će jedna od panelistkinja ovogodišnjeg Festivala epske fantastike biti Jelena Manojlović iz SOS centra, mr psihologije i psihoterapeut za bolesti zavisnosti. Skoro dve decenije radi sa osobama koje se suočavaju sa različitim oblicima zavisnosti i njihovim porodicama, a značajan deo njenog profesionalnog rada posvećen je patološkom kockanju. Edukovana je iz kognitivno-bihejvioralne i racionalno-emotivno-bihejvioralne terapije i iza sebe ima i dugogodišnji rad na prevenciji i tretmanu bolesti zavisnosti.
Upravo zato smo želeli da, pre nego što joj Danica Manojlović u petak u 18 časova u mts Dvorani postavi pitanja uživo, od Jelene čujemo kako se slika bolesti zavisnosti menja, da li se povećava broj ljudi koji imaju problem sa gejmingom, gde stručnjaci povlače granicu između strasti i zavisnosti i koliko su danas svet video igara i svet kockanja zaista udaljeni.
Evo šta nam je Jelena Manojlović odgovorila.
1. Video igre su danas jedan od najvećih oblika zabave na svetu. Kako vi gledate na gejming iz ugla stručnjaka koji se bavi bolestima zavisnosti?
Gejming sam po sebi nije problem. Sve dok ne utiče negativno na mentalno zdravlje, svakodnevne obaveze i kvalitet života pojedinca, može biti veoma kvalitetan vid zabave, socijalizacije i jedna od tekovina modernog digitalnog doba.
2. Kada se govori o gejmingu, često se fokusiramo na rizike. Koje biste vi izdvojili kao najvažnije pozitivne strane igranja video igara?
Video igre imaju brojne pozitivne strane. Pre svega, omogućavaju socijalizaciju i povezivanje ljudi kroz zajedničke interese. Gejming zajednice često okupljaju ljude iz različitih delova sveta koji zajedno igraju, druže se i razvijaju prijateljstva. Takođe, određene vrste igara i VR tehnologije mogu pozitivno uticati na koncentraciju, pažnju i kognitivne funkcije, a danas se koriste čak i u rehabilitaciji nakon moždanog udara i kod određenih neuroloških stanja.
3. Da li mislite da se gejmeri ponekad nepravedno stigmatizuju i da se intenzivno igranje automatski poistovećuje sa problemom?
Apsolutno. Intenzivno igranje ne znači automatski i zavisnost. Ako osoba uredno funkcioniše, ispunjava svoje obaveze, održava socijalne kontakte i ima ispunjen život van gejminga, nema razloga da se takvo ponašanje posmatra kao problematično.
4. Da li poslednjih godina primećujete porast broja ljudi koji imaju problem sa prekomernim igranjem video igara?
Ne postoje precizni podaci koji bi pokazali da raste broj osoba zavisnih od video igara. Ono što znamo jeste da broj ljudi koji igraju video igre konstantno raste, ali to ne znači da svi oni razvijaju problem ili zavisnost.
5. Ko vam se češće obraća zbog gejminga – sami igrači ili zabrinuti roditelji?
U najvećem broju slučajeva prvi se javljaju roditelji. Oni najčešće prvi primete promene u ponašanju deteta i zabrinu se zbog vremena koje ono provodi uz igre. Važno je naglasiti da nikada nije sramota potražiti stručnu pomoć ili savet ukoliko postoji sumnja da problem postoji.
6. Šta je prvi znak da gejming više nije samo zabava i hobi, već počinje da postaje problem?
Kada osoba postane socijalno povučena, izgubi interesovanje za aktivnosti koje su je ranije ispunjavale i kada gejming postane gotovo jedina stvar koja joj privlači pažnju. Tada često dolazi do zanemarivanja obaveza, odnosa sa ljudima, pa čak i sopstvenog fizičkog izgleda.
7. Da li postoji određeni broj sati igranja koji bi trebalo da zabrine ili je važnije kako gejming utiče na svakodnevni život?
Mnogo je važnije kako gejming utiče na svakodnevno funkcionisanje nego sam broj sati. Nije isto kada tinejdžer tokom raspusta provodi više vremena uz igre i kada odrasla osoba zanemaruje porodicu, posao ili druge važne životne obaveze zbog igranja.
8. Šta se najčešće prvo promeni kod osobe koja razvija problematičan odnos prema gejmingu – san, škola ili posao, odnosi sa porodicom ili nešto drugo?
Najčešće se ne menja samo jedna stvar. Vremenom dolazi do promena u celokupnom životnom funkcionisanju. Osoba se povlači, gubi interesovanje za druge aktivnosti, opada joj uspeh u školi ili na poslu, zanemaruje obaveze, narušava se kvalitet sna, a u težim slučajevima dolazi čak i do zapostavljanja osnovnih potreba poput redovnih obroka i brige o sebi.
9. Koliko često je prekomerno igranje zapravo simptom nekog dubljeg problema, poput anksioznosti, usamljenosti ili problema u porodici?
Vrlo često. U velikom broju slučajeva prekomerno igranje predstavlja pokušaj bega od realnih problema. Kao i kod drugih oblika zavisnosti, osoba pokušava da kroz određeno ponašanje izbegne neprijatne emocije, stres, usamljenost ili osećaj nezadovoljstva sopstvenim životom.
10. Da li gejming nekada postaje način da osoba pobegne od neprijatnih emocija i izazova iz svakodnevnog života?
Apsolutno. Kada osoba nema razvijene mehanizme za suočavanje sa problemima, gejming može postati način da se privremeno skloni od neprijatnih emocija i svakodnevnih izazova.
11. Mnogi ljudi kroz igre grade prijateljstva, zajednice, pa čak i karijere. Kako razlikovati zdravu posvećenost od ponašanja koje postaje problematično?
Ključna razlika je u tome da li gejming remeti druge važne oblasti života. Ako osoba održava odnose sa porodicom i prijateljima, vodi računa o sebi, spava dovoljno, ispunjava svoje obaveze i gejming joj predstavlja samo jednu od aktivnosti, tada govorimo o zdravom odnosu. Problem nastaje kada sve ostalo počne da trpi zbog igranja.
12. Poslednjih godina sve češće se govori o sličnostima između pojedinih mehanika u video igrama i kockanja. Koliko su te sličnosti zaista značajne?
Sličnosti postoje i ne treba ih zanemariti. Kod oba ponašanja aktiviraju se slični mehanizmi nagrade i iščekivanja. Naravno, nisu svi igrači kandidati za razvoj zavisnosti, ali određeni obrasci mogu biti slični i zato je važno govoriti o njima.
13. Kako sistemi poput loot boxeva, otvaranja paketa i nasumičnih nagrada utiču na način na koji mladi doživljavaju rizik, nagradu i iščekivanje?
Prefrontalni korteks, deo mozga zadužen za donošenje odluka i kontrolu impulsa, razvija se sve do ranih dvadesetih godina života. Zbog toga su mladi osetljiviji na sisteme brzog nagrađivanja. Ako se naviknu da do nagrade dolaze brzo i bez mnogo truda, kasnije mogu imati manje strpljenja za procese koji zahtevaju vreme, rad i odlaganje zadovoljstva.
14. Da li kod osoba koje danas imaju problem sa kockanjem često prepoznajete ranije obrasce problematičnog gejminga ili drugih digitalnih aktivnosti?
Takvi obrasci se često mogu prepoznati. Naravno, neće svaka osoba koja mnogo igra razviti problem sa kockanjem, ali kod određenog broja ljudi postoji kontinuitet rizičnih ponašanja koji se vremenom može razvijati i menjati oblik.
15. Koje su najčešće greške koje roditelji prave kada primete da dete provodi mnogo vremena igrajući video igre?
Najčešće greške su izostanak komunikacije, nagle zabrane i kažnjavanje bez pokušaja da se problem prvo razume. Važno je razgovarati sa detetom, razumeti zašto toliko vremena provodi uz igre i zajedno postaviti granice koje će biti jasne i dosledne.
16. Roditelji često posežu za zabranama. Da li je to dobro rešenje ili može da proizvede kontraefekat?
Zavisi od situacije i uzrasta deteta. Ako se zabrane uvode bez razgovora i objašnjenja, mogu izazvati otpor, prkos, laganje i skrivanje ponašanja. Zato je mnogo važnije graditi odnos poverenja i postepeno uvoditi pravila nego oslanjati se isključivo na kazne.
17. Profesionalni gejmeri i strimeri često provode deset ili više sati dnevno uz igre. Šta njih razlikuje od osobe koja je razvila zavisnost?
Profesionalni gejmeri gejming doživljavaju kao posao. Imaju ciljeve, strukturu, odgovornosti i od toga ostvaruju prihode. Kod zavisnosti gejming postaje centar života i osoba gubi kontrolu nad vremenom i prioritetima, dok je kod profesionalaca igra sredstvo za ostvarivanje ciljeva, a ne beg od stvarnosti.
18. Kada je pravi trenutak da osoba ili porodica potraže stručnu pomoć?
Onog trenutka kada primete pad koncentracije, uspeha u školi ili na poslu, povlačenje iz društvenog života, zanemarivanje obaveza ili izražene promene u ponašanju. Što se ranije reaguje, veće su šanse da se problem reši bez ozbiljnijih posledica.
19. Ako neko ko nas sluša nije siguran da li gejming postaje problem, koja tri pitanja bi trebalo sebi da postavi?
Možda je dovoljno i jedno pitanje: „Da li sam zbog gejminga izgubio interesovanje za druge važne stvari u životu?“ Ako je odgovor potvrdan, vreme je da osoba iskreno sagleda svoj odnos prema igrama i razmisli da li joj je potrebna podrška.
20. Za kraj – koji je najveći mit o gejmingu i gejmerima koji biste voleli da prestanemo da ponavljamo?
Da su gejmeri isključivo deca, da je gejming samo muška aktivnost i da su svi igrači asocijalni. Danas znamo da veliki broj gejmera čine odrasle osobe, da žene čine značajan deo gejming zajednice i da mnogi ljudi upravo kroz igre stvaraju prijateljstva, zajednice i kvalitetne društvene kontakte.
