Pre nekoliko godina, gotovo slučajno, na Festivalu epske fantastike otvorena je tema koja će ubrzo postati jedan od njegovih stalnih sadržaja. Danica Manojlović tada je uskočila kao zamena za jednog od panelista koji nije mogao da dođe i sa publikom podelila svoja iskustva iz sveta gejminga i IT industrije u Srbiji. Reakcije posetilaca pokazale su da za takav razgovor postoji mnogo više interesovanja nego što se možda očekivalo. Tako je „Gejming kao profesija“ postao redovna tema FEF-a a svaki put posmatrana iz nekog novog ugla.
Ove godine taj ugao je nešto drugačiji. Danicu zbog njenog odnosa prema igrama, promocije gejminga i čestog insistiranja na njegovim pozitivnim stranama neki u šali nazivaju i advokatom za gejming. Ovoga puta rešila je da otvori i pitanja o kojima industrija, igrači, ali i roditelji ne razgovaraju uvek dovoljno.
Kada igranje prestaje da bude samo zabava ili posao? Koliko je sati za računarom zaista previše? Može li gejming prerasti u zavisničko ponašanje i koliko se svet video igara danas približio mehanizmima koje poznajemo iz kockanja?
1. Već godinama si u svetu gejminga i IT industrije. Šta te je prvobitno privuklo video igrama i zbog čega si ostala toliko vezana za njih?
U svet gejminga sam ušla sasvim slučajno dok sam radila u IMTEL-u. Kolega magacioner nije hteo da se bavi igricama pošto je njegov engleski bio loš i onda sam nekako ja rešila sa spasim igrice.
Mislim da me kod video igara nikada nije privlačila samo zabava. Uvek me je zanimalo šta stoji iza njih, kako nastaju, kako se razvija industrija i na koji način igre utiču na ljude i kulturu. Vremenom je to preraslo i u profesionalni deo mog života, kroz rad sa gejming brendovima, medijima i ljudima iz industrije. Zato mi je danas teško da odvojim gejming kao hobi od gejminga kao posla, jer se ta dva sveta kod mene već dugo prepliću.
2. Tvoje prvo učešće na FEF-u desilo se praktično slučajno. Kako je jedan neplanirani nastup prerastao u panel koji se vraća svake godine?
Zaista je počelo sasvim slučajno. Pozvali su me da zamenim jednog panelistu koji nije mogao da dođe i ideja je bila da pričam o svojim iskustvima iz gejminga i IT industrije u Srbiji. Nisam tada očekivala da će to prerasti u nešto stalno. Međutim, reakcija publike je bila odlična. Ljudi su ostajali, postavljali pitanja i očigledno im je prijao način na koji smo razgovarali, bez previše formalnosti i sa dosta konkretnih iskustava.
Tako je „Gejming kao profesija“ ostao deo festivala i svake godine pokušavamo da mu damo novi ugao.
3. Do sada si često govorila o dobrim stranama gejminga, poslovima, industriji i mogućnostima koje pruža. Zašto si ove godine želela da otvoriš i negativnu stranu?
Zato što ne mislim da možemo ozbiljno da govorimo o gejmingu ako pričamo samo o lepim stvarima. Volim ovu industriju i verovatno sam je mnogo puta branila kada sam smatrala da je kritikovana bez dovoljno razumevanja. Ali to ne znači da treba da ignorišemo probleme koji postoje.
Posebno danas, kada se gejming prepliće sa mikrotransakcijama, loot boxevima, mehanizmima za kocku i ogromnom količinom vremena koje mlađi provode uz igre. Mislim da je mnogo poštenije prema gejmerima da otvorimo i ta pitanja umesto da se pravimo da problem ne postoji.
4. Često te u šali nazivaju „advokatom gejminga“. Da li ti taj opis smeta?
Ne smeta mi, čak mi je simpatičan. Verovatno je nastao zato što često pokušavam da objasnim da video igre nisu automatski nešto loše i da gejming može da bude i posao, i kreativna industrija, i ozbiljan hobi, i mesto gde ljudi stvaraju prijateljstva.
Ali biti „advokat gejminga“ za mene ne znači braniti baš sve što industrija radi. Ako postoje stvari koje mogu da budu problematične, posebno za decu i mlade, onda o njima treba otvoreno govoriti. Mislim da je to zapravo ozbiljniji način da branimo gejming jer pokazujemo da smo spremni da razgovaramo i o njegovim manama. I dosta o tome pišem na mom blogu Indijanka Danka.
5. Kako biraš goste za panel i šta ti je bilo najvažnije kod ovogodišnje postavke?
Najvažnije mi je da ne sedimo svi na bini i govorimo istu stvar. Panel je zanimljiv samo ako ljudi dolaze iz različitih oblasti i mogu da pogledaju isti problem iz različitih uglova. Zato je ove godine bilo važno da imamo nekoga ko poznaje bolesti zavisnosti iz stručne prakse, ali i ljude koji poznaju gejming, industriju i ponašanje igrača.
Ne želim razgovor u kojem ćemo unapred odlučiti da su igre dobre ili loše. Želim da pokušamo da dođemo do odgovora gde se nalazi granica.
6. Šta bi volela da neko ko ima 15 ili 16 godina ponese sa ovogodišnjeg panela?
Najviše bih volela da ne ode sa zaključkom da mu neko govori da ne treba da igra video igre. To nije poenta. Volela bih da počne da razmišlja o sopstvenom odnosu prema igrama.
Ako igraš mnogo a i dalje završavaš obaveze, družiš se, spavaš normalno i gejming ti donosi zadovoljstvo, to je jedna stvar. Ako zbog igre počneš da zapostavljaš sve ostalo, gubiš kontrolu ili ti je ona jedino mesto na kojem se osećaš dobro, onda možda vredi zastati i razmisliti. Upravo o toj granici želimo da razgovaramo. A kocka je dodatno priča za sebe jer se u današnje vreme prave prave male zamka igre za malu decu. One koje su besplatne, sa Dizni junacima i pričom koja vas ubeđuje da je kocka dobra stvar.
7. A šta bi volela da roditelji razumeju?
Da „igra igrice“ samo po sebi nije dijagnoza. Roditelji često prvo vide broj sati ali mislim da je važnije šta se dešava sa detetom van igre. Da li izvršava obaveze, kako spava, da li ima društvo, da li se promenilo ponašanje i da li i dalje ima druga interesovanja. I ono što je i dalje veliki problem, većina roditelja ne razume hejming i automatski ga okrivljuje za sve umesto da se upozna sa igrama i čak ih igra sa decom.
Sa druge strane, ne treba ni ignorisati problem ako je očigledno da igranje počinje da preuzima sve ostalo. Zato mi je važno da na panelu imamo stručnjake koji mogu da objasne kako zaista izgleda zavisničko ponašanje a ne da se oslanjamo na stereotipe.
8. Posle nekoliko godina vođenja „Gejminga kao profesije“, imaš li osećaj da se i publika promenila?
Apsolutno. Ljudi danas mnogo bolje razumeju da gejming nije samo sedenje za računarom i igranje. Sve više njih zna koliko različitih poslova postoji u industriji, od razvoja igara i marketinga do esporta, produkcije sadržaja i hardvera. Istovremeno, mislim da je publika postala spremnija i za ozbiljnije teme. Zbog toga mi je drago što ove godine možemo da otvorimo pitanje zavisnosti i problema u gejmingu bez potrebe da odmah zauzimamo dve suprotstavljene strane.
Ako nakon panela neko nastavi da razmišlja o onome što je čuo, onda smo uradili dobar posao.
