Marko Arsenijević, publici mnogo poznatiji kao ARSAOVDE, na ovogodišnji panel dolazi iz potpuno drugačije pozicije od stručnjaka koji se profesionalno bave bolestima zavisnosti. On pripada generaciji kojoj video igre nisu samo hobi već mogu da budu sadržaj, posao i način svakodnevne komunikacije sa publikom.
Marko igra, strimuje i pravi gejming sadržaj a njegov posao često podrazumeva upravo ono na šta roditelji upozoravaju svoju decu: sate provedene ispred računara i uz video igre. Zato je njegovo mesto na panelu GEJMING KAO PROFESIJA: Kada gejming postaje problem posebno zanimljivo. Kako prepoznati granicu kada je gejming istovremeno ono što voliš da radiš i ono od čega zarađuješ?
Njegova omiljena igra je Elden Ring ali je publika navikla da ga gleda i u potpuno drugačijim igrama i formatima. Sa Bondisimom radi i gejming sadržaj za Game Centar. Njih dvojica će se sada zajedno naći na panelu na kojem neće pričati samo o tome koliko video igre mogu da budu zabavne već i o odgovornosti ljudi koji ih svakodnevno promovišu mlađoj publici.
Zato smo Marku postavili nekoliko pitanja koja možda nisu baš najudobnija za nekoga ko praktično živi od gejminga.
Ti si možda u najneobičnijoj poziciji na ovom panelu. Igraš video igre, strimuješ ih, praviš sadržaj od njih i praktično su deo tvoje profesije. Kako onda neko poput tebe može da govori o tome da gejming može da bude štetan?
Mislim da upravo zato i mogu da pričam o tome. Bilo bi glupo da kažem da gejming nema negativne strane samo zato što ga ja volim i što mi je postao deo posla. Ako svakog dana provodiš mnogo vremena uz igre i računar, mnogo lakše primetiš i dobre i loše stvari.
Ja stvarno mislim da video igre mogu mnogo toga dobrog da donesu. Upoznao sam ljude, napravio posao od toga i doživeo stvari koje verovatno ne bih bez gejminga. Ali isto tako znam koliko je lako da kažeš „još samo jedna partija“ i odjednom shvatiš da je prošlo nekoliko sati. Ne mislim da je rešenje da nekome kažemo da ne igra već da nauči da prepozna kada više nema meru.
Ali kada ti je gejming posao, da li uopšte postoji prava mera? Neko može da kaže da je osam sati igranja dnevno problem a streamer možda baš toliko mora da provede online.
Mislim da broj sati sam po sebi ništa ne govori. Toliko je fenomenalnih igara koje volim i želim da igram. Toliko raznolikih igara. Ako neko radi osam sati u kancelariji, niko neće reći da je zavisan od Excela zato što je osam sati gledao u monitor.
Kod gejminga je meni mnogo važnije šta se dešava sa ostatkom života. Da li spavaš normalno, da li završavaš obaveze, viđaš li ljude, treniraš, izlaziš iz kuće i možeš normalno da ugasiš igru kada treba. Ako sve ostalo počne da trpi zato što moraš da igraš, onda više nije važno da li je u pitanju dva sata ili deset. Kod streamera postoji još jedan problem. Nekada ti se više ni ne igra ali znaš da moraš da upališ stream jer ti je to posao. Tu gejming prestane da bude samo zabava i postane mnogo sličniji svakom drugom poslu.
Dogodi li se tebi da više ne znaš da li igraš zato što želiš ili zato što moraš da napraviš stream ili sadržaj?
Naravno. Kada nešto što voliš pretvoriš u posao, nemoguće je da ti se svaki dan radi. Postoje dani kada bih privatno verovatno ugasio računar posle pola sata ali znam da treba nešto da snimim ili da imam planiran stream. Zato pokušavam da ostavim i neke stvari koje igram samo zato što ih volim. Elden Ring je dobar primer. To je igra u kojoj stvarno mogu da se izgubim i da zaboravim da razmišljam o tome da li nešto može da bude klip ili koliko će pregleda imati.
Mislim da je važno da zadržiš makar deo gejminga koji nije posao. U suprotnom može da se desi da ti ono zbog čega si počeo da praviš sadržaj postane samo još jedna obaveza.
Elden Ring ti je omiljena igra. To je baš tip igre u kojoj čovek može da kaže „još samo ovaj boss“ i onda shvati da je prošlo pola noći. Jesi li ti uspešan u tom čuvenom „još samo jednom“?
Ne uvek. Mislim da svako ko je ozbiljno igrao Elden Ring zna koliko je opasna rečenica „još samo jedan pokušaj“. To je možda i najbolji primer razlike između toga da mnogo voliš neku igru i da zaista imaš problem. Mogu da provedem nenormalno mnogo vremena pokušavajući da pređem nešto jer sam se zainatio ali posle toga mogu da ugasim igru i nastavim dalje.
Problem bih video kada više ne bih mogao da napravim taj izbor. Ako znaš da sutra imaš nešto važno, ali ipak sediš do jutra jer jednostavno ne možeš da prestaneš, i to ti se stalno ponavlja, mislim da već treba da se zapitaš zašto.
Ti i Bondisimo radite i Game Centar shortove. Vaš posao je bukvalno da gejming predstavite kao nešto zabavno i privlačno. Postoji li onda odgovornost prema mlađoj publici kojoj prodajete upravo tu ideju?
Mislim da postoji. Naravno da će Game Centar video biti zabavan i da ćemo pokazivati igre, opremu i stvari koje volimo. To je ceo smisao tog sadržaja. Ali to ne znači da nekome treba da šaljemo poruku da je normalno da mu video igre budu jedina stvar u životu. I Bondi i ja pravimo sadržaj za veoma mladu publiku i svestan sam da klinci neke stvari koje vide kod kreatora vrlo lako požele da ponove. Zbog toga kreator mora makar da bude svestan šta prikazuje i na koji način.
Ne mislim da influenser mora u svakom videu da drži predavanje. To nikoga ne bi zanimalo. Ali postoji razlika između toga da pokažeš nešto što ti je zabavno i toga da ubediš klinca da bez toga nešto propušta ili da mora stalno da troši novac da bi mu bilo zanimljivo.
Kod tebe postoje i CS2 sadržaji, skinovi i otvaranje kutija. Tu dolazimo do još nezgodnije granice jer se gejming i kockanje praktično dodiruju. Kako ti gledaš na to?
Mislim da je tu granica mnogo ozbiljnija nego kod samog igranja video igara. Skinovi su deo CS-a i ljudima su zanimljivi, meni takođe, ali kada ubaciš otvaranje kutija, novac i nasumičan ishod, jasno je zašto se odmah postavlja pitanje kockanja. Najveći problem je što mlađi igrač ne mora da razmišlja o tome na taj način. Njemu je to samo deo igre. Vidi animaciju, otvori nešto i želi ponovo da oseti trenutak kada možda dobije nešto retko. CS je inače manji problem u odnosu na neke igre koje deca igraju, od Browl stars pa na daje. I sama činjenica da ja ne dobijem uvek deci daje realnu sliku da ne očekuju ovek dobitak i da ne troše novac. Ne dobija se uvek!
Mislim da upravo zato treba praviti razliku između toga da nekome pokažeš sadržaj i da mu stvoriš utisak da na tome može lako da zaradi ili da će sigurno dobiti nešto vredno. Posebno kada znaš da te prati mlađa publika.
Da li ti je onda malo neprijatno da sediš pored stručnjaka za bolesti zavisnosti i pričaš o negativnim stranama gejminga, dok sa druge strane od tog istog gejminga živiš?
Ne. Mislim da bi mi bilo neprijatnije da sedim tamo i pravim se da sve znam. Ja nisam psiholog i sigurno neću nekome objašnjavati kako se leči zavisnost. Zato i imamo ljude na panelu koji se time profesionalno bave. Ono što mogu jeste da kažem kako stvari izgledaju sa druge strane, iz ugla nekoga ko mnogo igra, strimuje i kome su video igre postale posao. Mislim da je baš zanimljivo da na istom mestu imamo nekoga ko gejming posmatra stručno i nekoga ko praktično živi u njemu. Verovatno se nećemo oko svega složiti a to je i poenta panela.
I za kraj, kada bi ti prišao klinac koji želi da jednog dana živi od gejminga i streamovanja kao ti, šta bi mu rekao?
Rekao bih mu da proba, ali da ne napravi grešku i pomisli da mora ceo život da stavi na pauzu dok pokušava da postane streamer.
Igraj, snimaj, nauči da montiraš, probaj različite stvari i vidi da li ti to ide. Ali idi u školu, druži se, izađi napolje i imaj nešto što nema nikakve veze sa internetom. Posebno zato što uspeh na društvenim mrežama nije nešto što ti bilo ko može garantovati.
Najgora stvar bi bila da potrošiš godine pokušavajući da napraviš život od gejminga, a usput zaboraviš da napraviš život van gejminga.
