Maja Miloš se posle četrnaest godina vraća dugometražnom filmu sa pričom o ženskom odrastanju, seksualnosti i ranjivosti. „Pukotina u ledu“ je ambiciozan, vizuelno upečatljiv film koji ne uspeva uvek da poveže sve svoje ideje, ali ima prepoznatljiv autorski glas. Pratimo Mariju, mladu klizačicu iz Beograda koja se nakon porodičnih i finansijskih problema sve više uvlači u svet odraslih odnosa i seksualne eksploatacije.
Maju Miloš pratim još od Klipa i njen rad mi je zanimljiv upravo zbog načina na koji prilazi mladim ljudima, njihovim telima, seksualnosti i svetu u kojem odrastaju. Mislim da je važno i to što je Maja jedna od retkih rediteljki u našoj savremenoj kinematografiji čiji autorski glas toliko direktno dolazi iz ženskog iskustva. U domaćem filmu i dalje imamo manjak ženskih rediteljskih glasova i zato mi je posebno drago kada autorka poput Maje dobije prostor da svoju priču iznese do kraja.
A „Pukotina u ledu“ je, po svemu sudeći, priča koju je dugo nosila sa sobom. Projekat je podržan još 2016. godine a 2019. predstavljen je u okviru Cannes L’Ateliera, gde je već tada bio opisan kroz lik Marije, klizačice sa periferije Beograda, njenu potisnutu seksualnost, odnos sa ocem i novu maćehu. Od tada do danas prošlo je gotovo deset godina!
Odrasla Pepeljuga
Kada sagledamo sve o ovom filmu na papiru, „Pukotina u ledu“ je savremena Pepeljuga ili bar priča tako nekako ide.
Marija ostaje bez majke i živi sa ocem a onda se u njihovu kuću useljava nova žena sa svoje dve ćerke. Tu se prepoznatljiva bajka završava a Maja Miloš pokušava da je prebaci u jedan mnogo odrasliji, mračniji i apstraktniji svet.
Ipak, upravo mi je odnos filma prema Pepeljugi bio jedan od zanimljivijih problema. Razumem šta je autorka želela da uradi. Bajka koju svi poznajemo, ona dečija i nevina, ovde je reinterpretirana kroz seksualnost, finansijsku nesigurnost, porodične odnose i eksploataciju. Sama rediteljka je još 2019. govorila o tome da želi da narativne modele bajki uroni u savremenu priču i ispita kako njihove humanističke ideje funkcionišu u današnjem svetu. Ali meni ta korelacija sa Pepeljugom nije uvek bila dovoljno jaka.
Maćeha i dve ćerke su tu i osnovni obrazac je prepoznatljiv ali osim tog polazišta, film se vrlo brzo udaljava od bajke i odlazi u nešto svoje. Možda upravo tu „Pukotina u ledu“ postaje zanimljivija ali i pomalo nepovezana. Kao da film koristi Pepeljugu više kao početnu tačku nego kao strukturu koju zaista do kraja razvija.
Marija između Pepeljuge i Carrie
Mnogo mi je zanimljivija paralela sa Carrie od Briana De Palme. Nisu Marija i Carrie isti likovi već obe priče koriste žensko telo, seksualnost, stid i osećaj nepripadanja kao nešto što postepeno počinje da oblikuje način na koji junakinja vidi svet.
Jovana Stojiljković ovde nosi gotovo ceo film i zaista je bila na visini zadatka. Marija nije lik koji je lako voleti u svakom trenutku, niti je potrebno da bude. Ona je ranjiva, zbunjena, povučena, ponekad moralno upitna i često zarobljena između onogšto želi i onoga što misli da sme da želi. Jovana uspeva da sve te slojeve drži zajedno. Pri tome nije slučajno što je za ovu ulogu dobila nagradu za najbolju žensku ulogu u Nišu.
Anđela Jovanović kao Nevena mi je neverovatno prijala. Njena energija je potpuno drugačija od Marijine jer je pomalo luda, neposredna i svoja. Sigurna sam da upravo zbog toga njihov odnos funkcioniše kao jedan od življih delova filma.
Film o ženama
Ono što mi se možda najviše dopalo kod „Pukotine u ledu“ jeste to što je ženski lik zaista glavna tačka filma. Ne samo Marija jer su tu maćeha Suzana, Nevena, devojke koje se pojavljuju u noćnim izlascima i sporedni ženski likovi koji, i kada imaju malo prostora, nose određenu težinu. Svaka od njih predstavlja neku drugu pojavu žene u društvu. Nema jedne univerzalne slike ženskosti.
Neke su ranjive, druge su agresivne a pojedine su seksualizovane i koriste seksualnost kao sredstvo. Pojedine pokušavaju da je potisnu a ima i onih koje su potpuno svesne svoje pozicije. Posebno na kraju vidimo i one koje samo pokušavaju da prežive ono što im se događa.
A gde su u svemu tome muškarci? Jesu važni za Marijinu priču, ali film ipak najveću pažnju daje ženama i njihovim iskustvima.
Njihove odluke imaju posledice po Mariju i druge žene, ali emocionalno i tematsko središte filma ostaje na ženskim likovima.
Kud se delo klizanje?
Jedna stvar mi je ipak ostala kao propuštena mogućnost.
Marija je klizačica i to nije samo slučajna informacija iz sinopsisa, a nije ni nebitan detalj u njenom životu. Klizanje je prostor discipline, kontrole i tela a moglo je da bude i prostor u kojem Marija ima osećaj da pripada.
Čak i prvi poster filma stavlja klizačicu u prvi plan, pa sam očekivala da će klizanje imati veću dramaturšku težinu.
Nešto poput onoga što sport predstavlja u ,,I, Tonya“ gde nije samo karakteristika glavne junakinje već postaje neraskidivi deo njenog identiteta i konflikta.
U „Pukotini u ledu“ klizanje ostaje više u pozadini. Lepo izgleda, zanimljivo je kao kontrast svemu što se događa Mariji ali meni nije dovoljno iskorišćeno.
Tamo gde stvarnost puca
Maja Miloš u film uvodi i vrlo apstraktne, nadrealne elemente. Neke scene nisu tu da nam doslovno objasne šta se događa već da prikažu kako Marija doživljava određenu situaciju. Upravo mi je taj deo filma bio posebno zanimljiv ali sigurna sam da deo publike neke od tih scena neće razumeti ili im neće prijati. Meni, međutim nije smetalo što nisu sve scene objašnjene, zapravo drago mi je što Maja nije pokušala da svaki trenutak učini jednostavnim i racionalnim.
U filmu koji se bavi seksualnošću, traumom, stidom i ženskom ranjivošću, ponekad je mnogo zanimljivije ono što vidimo kao osećaj nego ono što možemo racionalno da objasnimo. „Pukotina u ledu“ nije realistični film jer počinje u prepoznatljivoj stvarnosti a onda je povremeno lomi.
Golotinja kao život
Golotinja je verovatno deo filma o kojem će se najviše pričati i razumem zašto jer je eksplicitan jer ima vulgarnosti, golotinje i seksualnih scena koje nisu napravljene da budu prijatne za gledanje ali upravo tu mislim da treba napraviti razliku između toga da li nam je neka scena prijatna i toga da li ona ima pravo da postoji u filmu.
Veliki deo onoga što gledamo jeste realnost sa kojom se žene i muškarci svakodnevno susreću, samo što smo navikli da o seksualnosti na filmu gledamo kroz mnogo lepšu, čistiju i kontrolisaniju sliku. Maja je odlučila da to ne radi i zbog toga joj dajem veliku pohvalu. Spremna je da koristi različite elemente filmskog jezika kako bi pokazala žensku ranjivost, hrabrost, seksualnost, ali i moralnu slabost koja postoji u društvu.
Ne mislim da svaka eksplicitna scena automatski funkcioniše, ali mi je važno što film nije pokušao da žensku seksualnost predstavi kao nešto uredno i jednostavno.
Nije sve lepo, romantično ili moralno. Film upravo kroz tu neprijatnost pokušava da nas zadrži u situacijama od kojih bismo možda najradije skrenuli pogled.
„PUKOTINA U LEDU“ neće svima biti jasan film
Možda je baš ovaj podnaslov najbolje objašnjenje. To igranje sa moralom i bajkama je ujedno njegova najveća prednost i najveća slabost. Maja Miloš ne pravi film koji će svakom gledaocu dati isti odgovor. Svako će pronaći nešto drugo. Možda modernu Pepeljugu ili priču o seksualnom odrastanju. Doživeće ga kao film o ženskom telu ili socijalnu dramu i znam da će biti onih koji će se više uhvatiti za nadrealne sekvence nego za samu priču.
Ja sam iz njega najviše ponela upravo sliku žene koja pokušava da pronađe sopstveni identitet u svetu koji joj stalno govori kako treba da izgleda, kako treba da se ponaša i šta treba da bude.
Definitivno mi nije film u kom je sve leglo na svoje mesto i neke njegove ideje bih volela da su bile razvijene drugačije, pre svega kada je u pitanju klizanje, ali mi je uprkos tome ostao u glavi. Najviše zbog ženskih likova, Jovanine i Anđeline glume, ali i zbog toga što Maja Miloš ne pokušava da svoju priču učini prijatnijom ili jednostavnijom nego što jeste.
Možda mi neke stvari nisu u potpunosti funkcionisale, ali mi je mnogo draže da pogledam film koji pokušava nešto svoje i tera me da o njemu razmišljam i posle gledanja nego film u kom je sve na svom mestu, a ništa posebno ne ostane.
„Pukotina u ledu“ možda nije savršeno zaokružena bajka niti treba da bude. Njen svet nema vilu, čarobni štapić ni jednostavno srećan kraj. I možda je najveća razlika između Pepeljuge koju smo zavoleli kao deca i Marije koju nam Maja Miloš daje danas upravo u tome što ova Pepeljuga više nema luksuz da čeka da je neko spasi. Ona mora sama da odluči šta će uraditi sa svim pukotinama koje su joj ostale.
