Pritajeno zlo je jedan od onih filmova koje sam jednostavno želela da volim i pre nego što sam ušla u bioskopsku salu. Resident Evil ove godine slavi 30 godina, a malo je serijala koji su toliko dugo uspevali da nas vraćaju istim strahovima. Mračni hodnici, nedostatak municije, zaključana vrata, laboratorije, virusi i nešto ogromno što vas čeka iza ugla deo su njegovog identiteta još od prve igre iz 1996. godine. Capcom je upravo sa Resident Evil pomogao da survival horor postane poseban žanr a serijal je do danas prodao više od 170 miliona primeraka.
Filmovi su imali mnogo komplikovaniji odnos sa fanovima. Serijal sa Milom Jovović je vremenom sve više išao svojim putem, dok Welcome to Raccoon City iz 2021. nije uspeo da pokrene novi filmski život franšize. Zach Cregger je zato dobio težak zadatak. Trebalo je napraviti novi film koji neće kopirati igre kadar po kadar ali će se konačno osećati kao Resident Evil. Upravo tu je, po meni, napravio svoj najbolji potez. A da li je film preporuka za gledanje, saznaćete u ovom tekstu.
U Srbiji film od 17. septembra gledamo pod poznatim naslovom Pritajeno zlo u distribuciji JUČER.
Zach Cregger se vraća survival hororu
Izbor Zach Creggera za reditelja već je bio dovoljan razlog za velika očekivanja. Posle Barbariana i Weapons bilo je jasno da voli da kombinuje nelagodu, crni humor i trenutke u kojima publika ne zna šta će se dogoditi u sledećem kadru. Scenario je napisao u saradnji sa Shayem Hattenom, a ovoga puta je sebi postavio prilično jednostavno pravilo. Želeo je da prenese iskustvo igranja Resident Evil bez prepričavanja priče neke određene igre.
Zato nema likova po imenu Leon, Claire ili Chris. U centru priče je Bryan, medicinski kurir koji tokom snežne noći prihvata još jednu isporuku za Raccoon City. Njega igra Austin Abrams, a već nakon prvih scena postaje jasno zašto je Cregger ponovo želeo da radi sa njim posle Weapons. Bryan nema obuku za ovakvu situaciju, nema iskustvo sa oružjem i nema plan za spasavanje sveta. On samo želi da završi posao i vrati se kući. I to je odlična osnova za Resident Evil.
Austin Abrams je idealan izbor
Početak filma mi je verovatno i najbolji deo. Austin Abrams igra Bryana toliko neposredno da veoma brzo imate osećaj da poznajete tog čoveka. Pomalo je izgubljen, priča sebi u bradu i donosi odluke koje nisu uvek pametne. Ipak, kroz sve to pokušava da postupi ljudski.
Kada automobilom udari nepoznatu ženu na zaleđenom putu njegova prva reakcija je da joj pomogne. Zaustavlja ga policajac a on pokušava da objasni situaciju i priznaje da je kriv. Sve počinje da se raspada a on i dalje veruje da postoji neko normalno rešenje. Bryan stalno greši ali njegove greške uglavnom dolaze iz pokušaja da uradi ono što smatra ispravnim. Problem nastaje kada ljudi oko njega prestanu da budu ljudi i kada počinje pravi Resident Evil.
Film kao video igra
Ovde sam dobila ono što sam godinama želela od filmskog Resident Evila. Cregger ne ubacuje reference samo da bismo ih prepoznali već razmišlja o tome kako Resident Evil izgleda dok ga igramo!
Kamera povremeno prelazi u perspektivu koja podseća na pogled preko ramena. U drugim trenucima smo gotovo u prvom licu. Bryan podiže pištolj i pokušava da nanišani nešto što mu ide pravo ka glavi. Ne ume dobro da koristi oružje, troši vreme i pravi početničke greške. U kući traži ono što mu može pomoći i vrlo brzo shvatamo koliko malo resursa ima. Film ovde savršeno prenosi mehaniku i osećaj igranja na veliko platno.
Imamo mračne prolaze, provalije, zatvorena vrata, liftove i hodnike iz kojih nešto može da iskoči svakog trenutka. Postoje situacije koje izgledaju kao da samo čekamo da se na ekranu pojavi dugme koje treba da pritisnemo. Čak se i Bryan razvija skoro kao lik kojim upravljamo. Na početku jedva zna šta radi, a kasnije postaje malo sposobniji samo zato što je preživeo prethodni problem. Ovo je gejming estetika koju volimo.
Zombi ili Zomborgon
Nazvati sve što se pojavljuje u filmu zombijima bilo bi previše jednostavno. Zaraženi se menjaju, spajaju i razvlače u groteskne figure koje povremeno izazivaju više gađenja nego straha. Tela se lepe jedno za drugo i nastavljaju da rastu. Udovi vire iz mase mesa dok se ono kreće prema Bryanu. Dizajn pojedinih mutacija asocira na The Thing, Society ili Stranger Things pa je možda nešto kao Zomborgon bolje ime. A opet, tu je i body horror kao jedan od upečatljivih delova filma.
Upravo tako Resident Evil treba da izgleda. Igre nikada nisu ostale samo na sporim zombijima koji hodaju hodnikom. Uvek je postojao trenutak kada se pojavi nešto ogromno, odvratno i potpuno neprirodno. Posebno mi se dopada što čudovišta nemaju sva isti izgled. Virus kao da uzima ono što pronađe i od toga pravi novu noćnu moru. Pred kraj vizuelna groteska ide toliko daleko da me je Bryan iz nekog razloga podseća na završnicu filma Supstanca sa Demi Moore. Svakako nije poređenje koje bi neko očekivao za Resident Evil ali ovo je jače od mene.
Likovi nisu igrivi
Pored Abramsa imamo veoma zanimljivu sporednu glumačku ekipu. Paul Walter Hauser igra Carla, Zach Cherry je Dave a Kali Reis je Pauline. Reis smo između ostalog gledali u True Detective: Night Country a ovde igra operativca korporacije Umbrella sa vojnom pozadinom.
Pauline se pojavljuje i odmah deluje kao neko ko pripada ovoj franšizi. Dok Bryan jedva uspeva da shvati na koju stranu treba da okrene pištolj, ona zaražene rešava skoro kao iskusan igrač koji je već nekoliko puta prešao istu deonicu. Upravo zbog toga mi je još više smetalo što je film tako brzo sklanja iz priče.
Sličan problem postoji i sa drugim sporednim likovima. Oni se pojave, daju Bryanu novu informaciju ili mu pomognu da pređe sledeću prepreku i zatim nestanu. To jeste veoma nalik video igri ali je film mogao da im dozvoli da budu nešto više od stanice na njegovom putu.
Paul Walter Hauser je potpuno drugačija vrsta energije. Njegov Carl radi za Umbrellu i pojavljuje se u delu priče u kojem konačno dobijamo jasniju sliku onoga što se dogodilo. Sigurna sam da je namerno prenaglašen. A da li mi je simpatičan ili ne, nije ni bitno jer je doneo jedan od upečatljivijih delova ostatka glumačke ekipe. Meni je njegova nonšalancija istovremeno zabavna i potpuno bizarna. Čovek govori o virusu i katastrofi ogromnih razmera tonom kojim bi neko drugi objašnjavao da je slučajno pritisnuo pogrešno dugme na aparatu za kafu. Takav humor postoji kroz čitav film. A to je moj problem koji imam sa ocenom ovog filma!
Horor koji stalno menja ton
Pritajeno zlo ima veoma napete scene. Nekoliko puta sam zaista poskočila u stolici. Film zna kako da pripremi trenutak u kojem znate da nešto dolazi a opet vas iznenadi. Kombinovanje iznenadnih strašnih scena, krvi i crnog humora vas ne može ostaviti ravnodušnim. I možda ga režija ovde i koristi kao pripremu pre napada… Opusti se da bi se još više uplašio.
Meni ta ravnoteža nije uvek prijala. Nekoliko puta sam se zapitala da li gledam horor, horor komediju ili film koji namerno parodira pravila horora. Taj humor povremeno umanjuje efekat straha. Ali Cregger možda ima pravo da vodi Resident Evil u tom smeru. Humor je deo njegovog autorskog rukopisa i povremeno funkcioniše odlično. Problem nastaje kada film toliko često promeni odnos prema sopstvenoj priči da više nisam sigurna koliko ozbiljno treba da doživim ono što gledam.
SPOJLER: Bryan je mogao da dobije drugačiji kraj
Ovde već moram da pričam o završnici. Bryan praktično ceo film provodi pokušavajući da od tačke A stigne do tačke B. Usput postaje lik za kojeg sam počela iskreno da navijam. Prenosi materijal potreban za završavanje leka, preživljava situacije iz kojih nije trebalo da izađe i stiže do laboratorije gotovo potpuno uništen. Virus je ipak već u njemu.
Završnica ga pretvara u još jednu grotesknu masu koju je film prethodno gradio kao svoju najveću vizuelnu atrakciju. Poslednji trag njegove ljudskosti pokušava da dođe do leka a zatim sve odlazi u katastrofalnu krajnost. Lek pada sa ogromne visine i Raccoon City ostaje u plamenu dok nas Bryan posmatra sa bezbroj nogu, ruku i očiju od kojih ipak ostaje upečatljivo ono koje i dalje u sebi ima ljudski pogled prepun bola.
Resident Evil nikada i nije bio svet u kojem pošten čovek dobije nagradu zato što je pokušavao da uradi pravu stvar. Fatalizam je u osnovi ove franšize. Katastrofa Raccoon City-ja mora da postoji. Ili ipak i ne?
Bryan je možda mogao da dobije drugačiji kraj. Mogao je da preživi ili da stigne do devojke i tada otkrije da je ona zaražena. Mogao je da ostane živ u gradu u kojem više nema ničega što može da se spasi. Takav završetak bi zadržao tragediju i dao bi smisao njegovom putu kroz ceo film. Ili uvod u nastavak. Moja mašta sada razmišlja kako smo možda mogli i da imamo dva kraja filma… kao da je u pitanju prava igrica.
Ovako sam gledala početak koji mi se dopao, odličnog glavnog glumca i putovanje koje sam sa zadovoljstvom pratila. A onda sam dobila završnicu koja je odlučila da je groteska važnija od čoveka kojeg smo pratili prethodnih devedesetak minuta.
Najbolji Resident Evil film?
Globalne kritike su izuzetno dobre. U trenutku pisanja ovog teksta Pritajeno zlo ima 96 odsto pozitivnih kritika na Rotten Tomatoesu na osnovu 74 recenzije. I baš je Rotten Tomatoes prve reakcije sažeo naslovom koji govori da kritičari novi film smatraju najboljim Resident Evilom i jednim od najboljih filmova nastalih po video igrama. I mogu da razumem zašto.
Zach Cregger je konačno napravio film koji često izgleda i funkcioniše kao Resident Evil igra. Austin Abrams je odličan izbor za glavnu ulogu. Zomborgoni su čudovišta odvratna na najbolji mogući način. Dosta je napetih scena a gejming estetika je prisutna od nišanjenja do načina na koji Bryan savladava jednu prepreku za drugom.
Iako sam provela odlično veče u bioskopu, poslednjih nekoliko minuta bih ipak rado promenila. Dok mnogi već proglašavaju ovo najboljim Resident Evil filmom do sada, ja se i dalje ne mogu oteti utisku da je uz malo jasniji ton, više prostora za sporedne likove i drugačiji završetak moglo da bude još bolje.
„Pritajeno zlo je konačno pronašlo način da izgleda kao Resident Evil koji igramo, ali je na samom kraju zaboravljeno da igramo zato što želimo da preživimo.“
