Koliko dugo dete dnevno igra igrice je jedno od pitanja oko kojih se roditelji verovatno najčešće raspravljaju. Nekada se insistiralo na vrlo jednostavnom pravilu da je manje uvek bolje, dok se poslednjih godina sve više govori o tome šta dete igra, sa kime, zbog čega i kako gejming utiče na ostatak njegovog dana. Novo veliko istraživanje iz Japana sada pokazuje da ni vreme ipak ne treba potpuno izbaciti iz te priče.
Naučnici su analizirali podatke 28.126 dece i uporedili koliko su igrala sa sedam godina sa njihovim ponašanjem godinu dana kasnije. Rezultati nisu pokazali da je svako igranje problem. Naprotiv, kod dece koja su uz video igre provodila manje od sat vremena dnevno primećena je manja povezanost sa povlačenjem iz društva. Sa druge strane, dva ili više sati dnevno bilo je povezano sa češćim sukobima sa prijateljima i odbijanjem odlaska u školu.
Studija je objavljena 17. oktobra 2026. u japanskom Journal of Epidemiology.
Promena za godinu dana
Istraživanje je koristilo podatke velikog nacionalnog praćenja dece u Japanu. Autori su posmatrali koliko su učesnici igrali video igre kada su imali sedam godina, a zatim su sa osam proveravali četiri vrste problema: povlačenje iz društva, svađe sa prijateljima, odbijanje odlaska u školu i lošiji uspeh.
Naučnici su posmatrali da li su ista ponašanja postojala već sa sedam godina. U računicu su uključili i pol deteta, prijateljstva, braću i sestre, obrazovanje majke, njene godine pri porođaju i pokazatelje razvojnih teškoća. Time su pokušali da što bolje odvoje povezanost sa vremenom provedenim uz igre od drugih okolnosti koje mogu da utiču na ponašanje deteta. I to istraživanje čini mnogo zanimljivijim od jednostavnog upitnika u kojem se roditelji jednog dana pitaju koliko dete igra i da li ima probleme.
Ovde je prvo zabeleženo vreme provedeno uz igre, a zatim je provereno šta se dešava godinu dana kasnije.
Do sat vremena nije problem
Jedan rezultat se posebno izdvaja jer ne podržava ideju roditelja da je najbolje da dete uopšte ne igra. U poređenju sa decom koja nisu igrala video igre, ona koja su igrala manje od jednog sata dnevno su imala oko 14 odsto niže izglede za povlačenje iz društva godinu dana kasnije. To ne znači da će igrice učiniti dete društvenijim već studija nije proveravala zbog čega se pojavila ta razlika, a postoji mnogo mogućih objašnjenja.
Video igre mogu da budu zajednička tema među vršnjacima, da se igraju zajedno ili jednostavno da budu jedan od uobičajenih hobija koji dete deli sa društvom.
Rezultat ipak jeste važan jer pokazuje koliko je pogrešno svaku količinu gejminga automatski stavljati u istu negativnu kategoriju. U ovoj velikoj grupi dece umereno igranje nije bilo povezano sa većim povlačenjem iz društva već je pronađena upravo suprotna veza.
Dva sata dnevno je razlika
Kod dece koja su igrala dva ili više sati dnevno istraživači su pronašli drugačiji obrazac i 51 odsto veće izglede za svađe sa prijateljima u osmoj godini u poređenju sa decom koja nisu igrala. Još veća razlika se pojavila kod odbijanja odlaska u školu, gde su izgledi bili 90 odsto viši. Brojevi zvuče dramatično ali moraju pažljivo da se tumače. Oni ne znače da će dete koje igra dva sata dnevno imati 90 odsto šanse da odbija školu. Govore o relativnoj razlici između grupa dok stvarna učestalost takvog ponašanja zavisi od toga koliko je ono uopšte često među decom.
Još važnije, istraživanje nije dokazalo da su video igre izazvale svađe ili odbijanje odlaska u školu. Moguće je da duže igranje doprinosi određenim problemima, ali je moguće i da deca koja već imaju poteškoće sa vršnjacima ili školom češće biraju gejming kao aktivnost kojoj će posvetiti više vremena.
Dva sata nisu granica
Ove rezultate ne treba posmatrati kao pravilo da su sat i 59 minuta dobri a dva sata opasno. Deca u studiji su bila podeljena prema količini vremena koju provode uz igre kako bi istraživači mogli da porede različite grupe. Takve kategorije ne predstavljaju medicinsku granicu posle koje gejming odjednom postaje štetan. Mnogo toga zavisi i od ostatka dana.
Dva sata igranja kod deteta koje je bilo u školi, završilo obaveze, igralo se napolju i normalno spava nemaju isti kontekst kao ista dva sata kod nekoga ko zbog gejminga odlaže spavanje, izbegava drugare ili odbija druge aktivnosti.
Pouka za roditelje
Najosnovnija poruka za roditelje je da vreme bude signal za razgovor a ne jedino pravilo. Ako dete svakog dana igra nekoliko sati, treba proveriti šta se dešava sa ostatkom njegovog života. Spavanje, škola, fizička aktivnost, druženje i odnos prema obavezama daju mnogo više informacija nego sam sat.
Posebnu pažnju zaslužuje promena ponašanja jer ako dete koje je ranije rado išlo u školu počne da je izbegava, sve češće ulazi u sukobe sa prijateljima ili se povlači iz društva, gejming može da bude deo šire slike koju treba razumeti. Automatsko oduzimanje računara možda neće objasniti zbog čega je do promene došlo. Isto važi i u drugom smeru.
Dete koje voli igre, ima prijatelje, završava obaveze i funkcioniše normalno ne treba proglašavati problematičnim samo zato što je vikendom duže ostalo uz Minecraft, Fortnite ili neku novu igru.
Veliki broj učesnika
Sa više od 28.000 dece ovo je veoma veliko istraživanje i to rezultatima daje težinu. Dodatna prednost je što su istraživači gledali igranje sa sedam godina a probleme u ponašanju proveravali godinu dana kasnije.
Ali i ovakav način praćenja ne može dokazati da je vreme provedeno uz video igre napravilo problem kasnije u životu. Naučnici nisu nasumično određivali koliko će koje dete igrati niti bi takvo istraživanje bilo realno. Oni su posmatrali stvarne navike porodica i zatim tražili veze sa kasnijim ponašanjem. i autori su zato zaključak formulisali oprezno. Njihovi rezultati pokazuju da se određeni problemi u ponašanju razlikuju u zavisnosti od trajanja gejminga kod male dece.
Gejming i pravila
Roditelji ne moraju da biraju između potpune zabrane i kompletne slobode. Mnogo realniji pristup je da gejming dobije svoje mesto u danu. Baš kao i svaki drugi hobi jer kada dete zna da postoje vreme za igru, obaveze, kretanje, spavanje i porodicu, granica ne mora da izgleda kao kazna.
Studija je zanimljiva zato što nije dobila jednostavan rezultat da je igranje loše. Manje od sat vremena dnevno bilo je povezano sa manjim povlačenjem iz društva dok su se kod dva ili više sati pojavile veze sa nekim problemima u ponašanju. Poruka je da deci ne reba oduzeti igre. Ali morate pratiti koliko vremena igraju i šta se dešava sa svim ostalim delovima života kada ih je sve više.
Igre koje preporučujemo
Kod ove teme nije cilj da pronađemo igre koje će dete automatski navesti da igra kraće. Mnogo je korisnije pogledati naslove kod kojih se vreme može lakše organizovati, podstiču zajedničko igranje ili imaju jasne celine nakon kojih postoji prirodan trenutak za pauzu. Isti naslov može da bude deo odlične porodične rutine ili razlog za raspravu ako vreme igranja nema nikakvu granicu.
Minecraft je posebno zanimljiv uz ovo istraživanje jer potpuno ruši ideju da broj sati sam objašnjava šta dete radi za ekranom. Sat vremena može da ode na zajedničku gradnju sa školskim drugarima, istraživanje sveta i rešavanje problema, dok isto vreme može da prođe i u samostalnom ponavljanju jedne aktivnosti. Minecraft nema klasičan kraj partije, pa upravo roditelji i dete treba unapred da dogovore kada se sesija završava. Dobro funkcioniše pravilo da se završi započeti projekat ili stigne do određenog cilja, umesto da se igra prekida usred nečega bez najave.
Nintendo Switch Sports je dobar primer naslova u kojem ekran ne mora da znači odvajanje od porodice i prijatelja. Kuglanje, tenis, badminton i druge discipline lako mogu da se igraju zajedno, pa vreme uz konzolu dobija i društvenu komponentu. Partije su relativno kratke i jasno odvojene, što olakšava dogovor da se odigra nekoliko mečeva i zatim pređe na drugu aktivnost. Upravo je to povezano sa glavnom temom istraživanja, jer dva sata ne moraju da izgledaju isto ako ih dete provede samo u beskrajnom nizu partija ili deo tog vremena igra zajedno sa roditeljem, bratom, sestrom ili prijateljima.
Mario Kart 8 Deluxe ima sličnu prednost. Jedna trka traje svega nekoliko minuta, dok se kompletan kup sastoji od jasno određenog broja staza. To roditeljima daje veoma jednostavnu granicu koja detetu ne deluje potpuno proizvoljno. „Još ovaj kup“ mnogo je jasnije od „igraš već dovoljno dugo“, jer obe strane unapred znaju kada se sesija završava. Lokalno igranje sa drugim ljudima dodatno ga odvaja od predstave o detetu koje samo sedi ispred ekrana nekoliko sati.
Super Mario Bros. Wonder je dobar izbor kada želite igru sa kratkim, jasno odvojenim nivoima. Dete može da završi nekoliko etapa i napravi pauzu bez osećaja da je moralo da napusti meč ili da će zbog toga izgubiti rang. To je posebno korisno kod mlađih igrača kojima je mnogo lakše da prihvate završetak igranja kada postoji prirodna tačka na kojoj se staje.
It Takes Two je namenjen zajedničkom igranju i bez saradnje dvoje ljudi praktično nema napredovanja. Zbog toga vreme pred ekranom istovremeno postaje vreme provedeno sa drugom osobom, uz razgovor, dogovor i zajedničko rešavanje zadataka. Poglavlja su dovoljno jasno podeljena da se lako dogovori koliko će se igrati, a činjenica da su oba igrača potrebna dodatno sprečava da se sesija bez razmišljanja nastavlja unedogled.
Nijedna od ovih igara neće sama odrediti zdravu količinu vremena. Najvažnije je da dete može da završi igranje bez ozbiljnog sukoba, da gejming ne potiskuje san, školu, kretanje i druženje i da pravila budu dovoljno jasna da ne nastaju tek onda kada roditelj proceni da je „previše“. Istraživanje iz Japana upravo pokazuje zašto količinu vremena vredi pratiti, ali i zašto ona nikada nije jedini podatak koji treba gledati.
