Neke poznate igre koje nestaju trelo bi da ostanu deo istorije gejminga. One ne nestaju uvek zato što ih je publika zaboravila. Nekada ih iz prodaje uklone istekle licence, drugi put se ugase serveri, prava završe između nekoliko kompanija ili izdavač jednostavno odluči da mu se više ne isplati da ih prodaje. Rezultat je prilično neobičan pa postoje igre koje su bile veliki hitovi, osvajale nagrade i ostavile trag u industriji. Iste te igre danas ne možete da kupite u zvaničnim prodavnicama koje imaju Steam, PlayStation Store, Xbox Store ili neke druge.
Naravno, to ne znači da je svaka od njih potpuno izgubljena. Polovne fizičke kopije postoje, pojedini vlasnici ih i dalje imaju u svojim bibliotekama a zajednice igrača pronalaze načine da stare naslove pokrenu na savremenim računarima. Ovde govorimo o mnogo jednostavnijem pitanju, može li novi igrač danas legalno da ode u prodavnicu i kupi novu kopiju? Za igre koje slede odgovor je uglavnom, NE.
Cela priča otvara i jedno šire pitanje. Kada govorimo o čuvanju starih igara, ne čuvamo samo naslove koje bismo danas ocenili desetkom. Čuvamo i tehnologiju, humor, modu, način razmišljanja i čudne ideje jednog vremena.
Neke stare igre su danas smešne
Svako ko se posle dvadeset ili trideset godina vratio nekoj igri iz detinjstva zna koliko se sećanje razlikuje od stvarnosti. Lik za kojeg smo bili ubeđeni da izgleda gotovo kao prava osoba sada ima četiri izraza lica. Animacije koje su nekada bile spektakularne deluju kao da se junaci kreću sa metlom vezanom za leđa, dok nas dijalozi povremeno nateraju da proverimo da li smo ih zaista dobro čuli. Vreme je neke stare igre učinilo gotovo nenamerno komičnim. I to ne mora da bude mana, već naprotiv, baš zbog toga je zanimljivo ponovo ih videti.
Setimo se samo serijala Leisure Suit Larry. Larry Laffer je još 1987. krenuo u potragu za ljubavlju, ili barem za onim što je on pod tim podrazumevao. Belo odelo, zlatni lanac, način na koji prilazi ženama i čitav pogled na muško-ženske odnose bili su deo namerno nepristojne komedije. Skoro četrdeset godina kasnije dodatni humor dolazi iz činjenice da gledamo proizvod sasvim drugog vremena. Ono što je nekada pokušavalo da bude provokativno danas ponekad izgleda toliko zastarelo da je smešno samo po sebi. I to je deo istorije video-igara koji bi trebalo da ostane dostupan umesto da ga procenjujemo isključivo prema današnjim standardima.
Larry nam je ovih dana postao još bolji primer iz drugog razloga. Assemble Entertainment je najavio da će Leisure Suit Larry: Wet Dreams Don’t Dry i Wet Dreams Dry Twice ovog 23. oktobra 2026. biti uklonjeni sa Steama. Oni koji su ih već kupili zadržaće ih u biblioteci ali posle tog datuma novi igrači više neće moći da ih kupe preko Steama. Danas se smejemo tome koliko je Larryja pregazilo vreme a sutra će neko možda pokušavati da pronađe upravo te igre kako bi video kako je jedna stara franšiza 2018. pokušala da se prilagodi svetu Tinder aplikacija, pametnih telefona i društvenih mreža.
Black & White
Peter Molyneux je tokom karijere obećavao mnogo. Ponekad je obećavao i više nego što je tehnologija njegovog vremena mogla da isporuči, ali je sa Black & White 2001. napravio nešto što je zaista bilo neobično.
Igrač je bukvalno postao božanstvo. Stanovnici ostrva mogli su da nas obožavaju zato što smo im pomagali, hranili ih i štitili ili zato što su se plašili šta ćemo uraditi ako prestanu da veruju u nas. Nije postojala klasična podela na dobru i lošu kampanju. Naše ponašanje postepeno je menjalo svet oko nas. Najzanimljiviji je bio naš ogromni ljubimac. Mogli smo da ga hranimo, mazimo, kažnjavamo i učimo kako da se ponaša. Vremenom je razvijao navike zasnovane na našim postupcima. Za 2001. godinu sistem je delovao neverovatno ambiciozno, posebno kada uzmemo u obzir koliko se danas govori o likovima koji bi trebalo da reaguju na ponašanje igrača.
Black & White danas nema zvanično digitalno izdanje na Steamu ili GOG-u. Originalne fizičke kopije postoje ali stari SafeDisc sistem zaštite dodatno komplikuje pokretanje igre na savremenim verzijama Windowsa. Još je neobičnije što je Lionhead završio pod okriljem Microsofta, dok je Electronic Arts povezan sa izdavačkim pravima originala. Dovoljno komplikovana vlasnička istorija često je sasvim dovoljna da stara igra ostane tamo gde jeste.
Back to the Future
Back to the Future: The Game je jedan od projekata iz perioda kada je Telltale Games pokušavao da poznate filmske i televizijske franšize pretvori u epizodne avanture. Igra iz 2010. nije jednostavno kopirala događaje iz filmova već je nastavila da se igra putovanjem kroz vreme i porodicama McFly i Brown.
Christopher Lloyd se vratio kao Doc Brown, dok se Michael J. Fox pojavio u završnici. Za fanove filmova rezultat je bio nešto najbliže novoj Back to the Future priči što su u tom trenutku mogli da dobiju. Onda se dogodio problem koji može da pogodi gotovo svaku igru napravljenu na osnovu tuđe licence. Stari Telltale je 2018. propao, prava su se rasula, ugovori su isticali i veliki deo kataloga je počeo da nestaje iz digitalnih prodavnica. Back to the Future: The Game bio je među tim naslovima. Ako ste ga ranije kupili ili pronađete staru fizičku kopiju, priča je drugačija. Novi kupac danas, međutim, ne može jednostavno da ga kupi u velikim digitalnim prodavnicama.
Takve igre posebno dobro pokazuju koliko je digitalno vlasništvo komplikovano. Film Back to the Future i dalje možemo da kupimo ili iznajmimo na brojnim mestima. Igra zasnovana na istom svetu može da nestane samo zato što je ugovor koji je omogućio njeno postojanje istekao.
P.T.
Kada se P.T. 2014. iznenada pojavio na PlayStation Store, nije čak ni bilo jasno šta je zapravo u pitanju. Igrači su kružili kroz naizgled isti hodnik, primećivali male promene i pokušavali da shvate zbog čega jedna sasvim obična kuća postaje sve neprijatnija. Na kraju je otkriveno da je P.T. skraćenica za „Playable Teaser“ i najava za Silent Hills, novi deo serijala na kojem su radili Hideo Kojima i Guillermo del Toro, uz Normana Reedusa u glavnoj ulozi. Projekat nikada nije završen.
Posle raspada odnosa između Kojime i Konamija, Silent Hills je otkazan, a P.T. je uklonjen sa PlayStation Store. Situacija je postala još bizarnija kada ponovno preuzimanje više nije bilo moguće ni korisnicima koji su ga ranije dodali na svoj nalog. Zbog toga su PlayStation 4 konzole na kojima je P.T. ostao instaliran godinama tretirane gotovo kao kolekcionarski predmeti.
Priča je ponovo postala aktuelna upravo sada. Programer Lorean Xavier je napravio nezvanični izvorni PC port koji može da rekonstruiše originalno iskustvo ali korisnik mora da poseduje sopstvenu kopiju originalnih podataka igre. Projekat zato rešava deo problema očuvanja, ali ne menja osnovnu činjenicu: Konami i dalje ne prodaje P.T..
Možda je upravo P.T. najbolji dokaz koliko brzo digitalna igra može da postane deo istorije pa smo od besplatnog preuzimanja dostupnog milionima igrača stigli do naslova koji ne možemo zvanično da nabavimo.
Originalni Overwatch
Kod igre Overwatch je situacija još čudnija jer ne govorimo o opskurnoj igri koju je publika zaboravila. Blizzardov hero shooter je 2016. postao jedan od najvećih multiplayer naslova na svetu. Likovi poput Tracer, Mercy, Reinhardta i Genjija vrlo brzo su postali prepoznatljivi i ljudima koji nisu igrali igru. Overwatch je dobio esport ligu, ogromnu zajednicu, bezbroj projekata fanova i nagrade za igru godine. A onda je original prestao da postoji.
Blizzard je 3. oktobra 2022. ugasio njegove servere kako bi napravio mesto za Overwatch 2. Pošto je original bio vezan za online infrastrukturu, stara fizička kopija ovde ne rešava problem. Disk možete da posedujete ali originalnu igru više ne možete normalno da pokrenete. Novi deo je nasledio likove, mape i veliki deo strukture ali to nije potpuno ista igra. Original je bio izgrađen oko mečeva šest na šest, imao je drugačiji balans i brojne sisteme koji su se tokom godina menjali.
Kod filma možemo da pustimo verziju iz 1977. i vidimo kako je izgledala ali kod online igara budući igrači često mogu samo da gledaju snimke na YouTube kanalima.
Super Mario Bros. 35
Nintendo je za 35. rođendan Super Marija napravio jednu od neobičnijih verzija originalne igre. Super Mario Bros. 35 je istovremeno stavljao 35 igrača u klasične nivoe, a neprijatelje koje smo savladali slao je drugim učesnicima. Bio je to svojevrstan Mario battle royale.
Nintendo nije izgubio prava niti ostao bez izdavača. Kompanija je od početka odlučila da igra bude dostupna ograničeno vreme. Serveri su ugašeni 31. marta 2021. godine, zajedno sa završetkom proslave godišnjice. Danas možete da kupite bezbroj starih Mario igara ili ih pronađete kroz Nintendo servise, ali ne i ovu. Nije nestala zbog tehničkog problema već je to neko unapred isplanirao!
To je možda još čudniji oblik digitalne prolaznosti jer je igra napravljena, završena i objavljena, ljudi su je voleli a zatim je izdavač jednostavno ugasio.
No One Lives Forever
Cate Archer bi danas verovatno bila mnogo poznatiji gejming lik da No One Lives Forever može normalno da se kupi. Monolithova igra iz 2000. je spojila pucačinu iz prvog lica, filmove o špijunima šezdesetih i humor. Cate je bila ženska verzija Jamesa Bonda a igra se zabavljala klišeima čitavog žanra, a istovremeno nudila vrlo dobru akciju i prikradanje. Dobila je nastavak i ostala jedan od omiljenih PC naslova tog perioda. Problem je nastao mnogo kasnije kada je trebalo utvrditi ko zapravo ima pravo da je ponovo objavi.
Nightdive Studios, kompanija specijalizovana za vraćanje starih igara, pokušavala je da reši vlasničku situaciju. U priči su se pojavljivali Activision, Warner Bros. i 20th Century Fox, uz različita prava povezana sa samom igrom, izdavanjem i nazivom. Nightdive nije uspeo da napravi dogovor. Rezultat je gotovo apsurdan.
Imamo igru koju ljudi žele, studio koji želi da je ponovo objavi i tržište na kojem bi mogla da se prodaje ali je lakše ostaviti je mrtvu nego raspetljati ko kome treba da potpiše papir.
The Movies
Još jedna Lionhead igra pokazuje koliko čudno funkcioniše očuvanje video-igara. The Movies je 2005. dozvolio igraču da vodi sopstveni filmski studio. Gradili smo scenografiju, angažovali glumce i režisere, birali žanrove i pratili karijere svojih zvezda. Ali najzanimljiviji deo, pored poslovne simulacije je što smo mogli da sami pravimo filmove. Igrači su menjali scene, birali glumce, pokrete kamere i dijaloge pa svoje radove objavljivali na internetu. The Movies je zbog toga postao i alat za ranu machinima scenu.
Zamislimo isti koncept danas, u svetu YouTubea, TikToka, striminga i generativne veštačke inteligencije. Ideja igre u kojoj vodimo studio i istovremeno proizvodimo sopstvene filmove možda je sada još zanimljivija. Ipak, The Movies danas nije u digitalnoj prodaji. Steam verzija je uklonjena još u decembru 2008, nakon isteka izdavačkog sporazuma Lionhead i Activision. Stari SafeDisc sistem zaštite dodatno komplikuje korišćenje originalne PC verzije na modernom Windowsu.
Igra o snimanju filmova je završila kao deo gejming istorije koji uglavnom možemo da gledamo upravo kroz stare snimke drugih ljudi.
Wolfenstein iz 2009.
Wolfenstein je jedna od najstarijih velikih gejming franšiza pa deluje neobično da jedan relativno moderan deo serijala danas nije moguće normalno kupiti. Raven Software je 2009. napravio Wolfenstein koji je kombinovao klasično pucanje po nacistima sa natprirodnim elementima i moćima vezanim za paralelnu dimenziju poznatu kao Veil. Igra nije dostigla status Return to Castle Wolfenstein, ali nije bila ni beznačajan deo serijala. Kasnije je nestala iz digitalnih prodavnica.
Danas je situacija još zanimljivija zato što Microsoft poseduje i Activision Blizzard i ZeniMax, odnosno kompanije čija je istorija povezana sa različitim stranama ovog izdanja. Igrači su i tokom 2026. tražili povratak igre ali do sada nije najavljeno ponovno izdavanje.
Ako postoji naslov kod kojeg se prirodno nameće pitanje „dobro, šta vas sada sprečava?“, Wolfenstein iz 2009. je prilično dobar razlog.
Driver: San Francisco
Driver: San Francisco iz 2011. bio je jedna od onih igara čija je osnovna ideja na papiru zvučala potpuno suludo. John Tanner je posle saobraćajne nesreće mogao da „uskače“ u praktično bilo koji automobil u gradu. Umesto klasičnog izlaska iz vozila, kamera bi odletela iznad San Franciska, izabrali bismo drugi automobil i jednostavno nastavili vožnju kao neko drugi. Ta mehanika je omogućila misije koje bi u običnoj vozačkoj igri bile nemoguće. Mogli smo da promenimo automobil usred potere, postavimo prepreku sami sebi ili preuzmemo drugo vozilo kako bismo rešili problem iz potpuno drugačijeg ugla.
Igra je dobila dobre kritike i vremenom stekla još bolju reputaciju. Uprkos tome, Ubisoft ju je uklonio iz digitalne prodaje. Danas je nema Steam a ni Ubisoft Store, dok stare fizičke kopije i postojeće licence ostaju među retkim legalnim načinima da se do nje dođe. Kod igara vožnje su problem često licence za automobile i muziku. Ugovori imaju rok trajanja pa igra sa desetinama licenciranih vozila može da postane mnogo skuplja za ponovno izdavanje nego što njen stari kod sugeriše.
Tako je jedna od najoriginalnijih vozačkih igara svoje generacije postala teže dostupna od mnogih naslova koji su izašli deset ili dvadeset godina pre nje.
Igre nestaju brže od filmova i knjiga
Kada film više nije u bioskopu, on ne prestaje da postoji. Možemo da kupimo disk, pronađemo digitalno izdanje ili ga ponovo vidimo kada ga neka platforma uvrsti u katalog. Knjiga iz 1950. može da dobije novo izdanje bez potrebe da pronalazimo originalnu štamparsku mašinu na kojoj je napravljena. Ali video-igre imaju svoje probleme jer zavise od hardvera, operativnih sistema, servera, DRM zaštite, licenci za muziku, automobile i likove, kao i od kompanija koje tokom vremena mogu da nestanu ili promene vlasnika.
Očuvanje igara ne bi trebalo da znači samo čuvanje najvećih remek-dela već treba sačuvati i čudne eksperimente, neuspele ideje i naslove koje je vreme toliko pregazilo da nam danas deluju komično. Tu se ponovo možemo vratiti Larryju Lafferu. Naravno da neke scene iz starih Leisure Suit Larry igara danas izgledaju smešno ali je zanimljivo videti šta je 1987. smatrano provokativnim, kakva je bila grafika avantura tog vremena, način na koji je pisan humor i kako se zamišljao glavni junak koji očajnički želi da bude zavodnik. Ako stare igre potpuno nestanu, gubimo i mogućnost da vidimo koliko se sam medij promenio.
Možda nam se neke od tih igara danas više ne bi ni dopale, ili bismo posle pola sata shvatili da ih je nostalgija sačuvala mnogo lepšim nego što su stvarno bile. Ali trebalo bi da imamo priliku da to sami proverimo, zar ne?
